Наша прича

Нисам хтела да те повредим...

Нисам хтела да те расплачем....

 

Пишем јер те више нема да слушаш моја шизофрена цепања,колебања,страхове...и да онда једним загрљајем,погледом, учиниш да све буде у реду.

 

Можда неко прочита ово...људи воле да гурају нос у туђе животе.

 

Ево замислите дечка,смеђег,зеленооког,високог таман да мораш на прсте да се издигнеш да га пољубиш....имена рецимоооо Ммммм...Мирко...јер је уносио мир у моје бурне студентске дане.

И онда замислите мене,ситну,крупнооку девојку,Ленку за пријатеље Лену...растрзану између желим-имам-знам-треба...заљубљену увек у неког,повређену увек од неког.

 

Јесен двехиљаде и неке...небо на мојим леђима је сувише тешко,већ ми колена клецају. Све што је било моје и што ми је давало елан и осмех нестало је...гомила нелогичних ствари.

Вуковац,ђак генерације у средњој,одличан просек на првој години студија...насмејана,вољена унука,девојка,ћерка...као да је неко узео папир згужвао све и рекао „Е сад мало мењамо причу.“

 

Обнова године...плач,страх,срамота...

 

Прељуба....раскид....Тачкица у стомаку...са двадесет немаш појма о животу... сузе сузе сузе сузе...

 

Селидба из мог града...ок,моја соба код куће је утеха,гитара коју ми деда свира,приче из његовог живота чине да тих пар сати заборавим своје проблеме.

 

Болест...нееее не и њега! Ипак све је ок...пар недеља у плућној болници изгураћемо...буђење 7.30 купујем „Новости“,чашу киселог млека,две кифле ...пар минута хода и ту сам.

Љубазно се насмешим дечку на капији,иако није време посете пушта ме...клупица под прозором,прелиставам наслове уз доручак,читам на глас док деда не каже „Иступићеш ми слова,остави то и иди кући“ Цмокнем га брзо и изгубим се у краткој улици која излази на магистралу.

 

Мрзим овај Зрењанин...ту сам сада само да бих могла сваки дан у посету. 

 

Како прекратити дан...комп...интернет...о ту је опет онај лик што смара. ’Ајде да видимо ко је већи смарач он или ја... 

 

И знате шта...двоје су  се тако смували....Добро,скоро смували.

 

 

Поподне на партију шаха до болнице,па опет назад.

Опет за комп....опет куцкање са смарачем.

Хмммм....дан седми,њега нема на нету...да ли ме кулира? Бесна сам...али....зашто бих била бесна чак не знам ни ко је он. Ленка ста се дешава са тобом,идиоте?

 

Хммм предвече је на мрежи...е баш нећу да му пишем!

Јавља се први...кулирам...правда се....имао је испит. Ооо срећна сам ипак га не смарам....али зашто се правда,шта сам му ја?

Идем за мој,касније наш,град...спомињем ,као необавезно, да би могли на кафу...ал пролазим без реакције.

 

 

Рођендан ми је...за мене битан датум, иако већ имам година да немам довољно прстију да их избројим,ал му се увек радујем...Традиција се поштује,јун је...торта једна увек од јагода ...друга било која...и традиција ,увек две, једна мамина једна татина...После јутарње посете свраћам на пијацу по јагоде,правићу торту сама да поподне деда и ја прославимо као доликује.

 

Хммм он не зна да ми је рођендан и не верује ми кад кажем...шаље најглупљу честитку „Па ср мала“ ...коса ми се диже на неписмене људе и на оне што ме зову мала!! Кретен.

 

А онај други кретен,бивши, шаље срцепарајућу километарску поруку...ал ето женско, ја бленем у тих његових 8 слова дуже него у ове три спојене поруке.

 

Излазимо из болнице...јееее....коначно идем из овог Зрењанина...презирем га...

 

 

Не држи ме место...не држи ме расположење...искочила бих из коже...опет мислим о тој превари о Тачкици.

Не устајем из кревета...очи отекле од плача....дан 20ти. Нешто се као и даље дописујемо,ал немам ни воље ни снаге да будем забавна,весела,пожељна...а ни жеље да опет неком будем било шта.

 

Пријава испита...Нови Сад...наш Нови Сад...мој булевар...другарица,друг,кафа,Бела Бреза наравно...хм...шаљем му поруку где сам,да се видимо....тишина.

Ок мислим се...друга испала,гарант је неки кретен или гроб па се плаши да дође...а завршиће Ленка и са тобом.

 

 

Не могу да будем код куће...свесна сам свог психичког стања и само се уништавам у ова четири зида...ал свесна сам и финансија. Идем...бићу код другарице,наћу неки послић...одлучила сам од трена када пређем Тису почиње мој нови живот,без плача,без освртања шта је било. 

Све остављам у мутној води Тисе.

Аутобус креће,мама ме прати видим сијају јој се очи....трепћем брзо да отерам сузе. Размишљам о свему што остављам...слушалице у ушима,моја плеј листа...Балашевић наравно..."Одлази циркус"...смејем се сама себи...

 

Предели познати сви носе неку причу...коначно мост...празним главу.

Идемо храбро Ленка,можеш ти то....а на слушалицама моја омиљена .... 

 

стрпавши у кофер снове и амбиције....

 

.....

Оставих иза себе свет заблуде,промашаје који тиште

просто,лако ко неко безначајно пристаниште..."